недеља, 24. август 2014.

ЗВЕЗДЕ - Душан Васиљев

Као да су неки стооки џинови отворили полако зене,
звезда се са звездом јавља, и отвара немо очи,
док месец нечујно броди, и тама вене, вене
у светлости, што је златни срп с устрепталог неба точи.
Шумови гину пре но што постају чујни и осетни;
ветар закуца на врата срца, па се безбрижно даље вине,
и на крајњем обзорју по која луталица-ватра сине.
Немој да у тим часовима тужиш, све са душе сметни,
јер ћемо, ипак, и ми бити једном срећни.

Као да неки сторуки џинови упаљене држе свеће
на каквој небеској тужној свечаности, на каквој лепој даћи,
из висина дах измирне и тамјана сетног долеће
и тепа нам, несрећнима, својој голој, презреној браћи,
док око нас трава расте, и тама се свија у клупче,
и на тополи вапи једно озебло дивље голупче.
Гледамо у звезде, јер то још можемо без части,
и чини нам се да ће се звезде угасити...
и поглед ће нам наш до неба расти.

И каткад засветли један траг, једна се звезда занија
и полети једној тачци, једној шареној, лепој варци,
и нас, несрећне, подиђу хладни, непријатни жмарци,
јер се сетимо веселе злобе наших балканских чаршија.
Ех, ми онде немамо ничег свог.
Нема поштења, љубави, разумевања у изобиљу дајте,
а ваше брадате главе већим још насликајте
и прикујте пред своја врата.

Ко да су се пјани џинови дигли, и кликћу у смеју,
жељни проживети још једну одисеју.
Б ли су светове снова у црним, поноћним биткама,
а сада зажареним, усијаним, дугим моткама
себи пеку око са среде чела,
и онда ричу очајно, како нећеш чути обичног земног створа.

Звезда је једна по једна свела -
долази Зора.