ТАМНИЦА СМРТИ - Светислав Стефановић

Простире се мртво ћутање мора.
Под сјајем месеца изгледа ко башта
Заспала од белих ружиних бокора.
Усред њега стоји, црна као машта

Задње смртне ноћи и пространа стена
Окомита, гола, гвоздене коре - а
На гребену њеном од црног камена
Мртви двори, ко у слици од Дореа.

И глас што се чује кроз прозоре, жуте
Ко мртвачка чела, има лик јаука.
Дрхте воде. Тупо ко да је од плуте
Пада на вал црн плач мртвих из сандука.