Милану Прибићевићу
С муњом и громом
На ватреним колима неба
Из којих ће облаци да јуре као дим,
Сив и модар и црн и жут, и на безброј места
Прогорео варницама огња;
С тутњем од кога светови ће да се затресу сви ко
Друм земаљски од топота колског; с хуком
Који ће да прождре све звуке и све шумове
И да понесе и да разнесе
Све духове, и све дахове,
Дођи, вихоре!
Тешко нам је. Пала је прашина мртвила
На све што се креће и све што стоји;
И све душе спопао дремеж и тупа
Оморина најлењег дана;
И сва крв је трома и нема хране
За брзе, крилате мисли; за идеје
Што би да букну, ти да их дахнеш
И да разнесеш пожар, да свет запалиш,
Вихоре, дођи!
Донеси кишу, од које ће све да оживи,
Увеле страсти све ко увело лишће:
И све жеље ветрене ко црвене руже,
И све љубави спржених од страсти крила,
И сви мириси сањивих, опијених душа;
Ил` донеси град нек потре све до
Семена, све оне варљиве наде што нас
Лажу и маме, и чине се донеће плода
А не донесу, јер пропадају још у цвету;
Ил` донеси потоп, бујице страшне
Огромних вода, нек понесу, нек униште
Слабости наше све, све што издржат` не мож`
Силу твоју, силу смрти, -
Дођи, вихоре!
Све што донесеш с неба је, изнад земље,
Изнад труле, црвљиве јабуке ове,
Што још чека ветра да је отресе
И да је заковитла, тресне да пукне,
Да јој искочи срце и црв што је гризе
И што ће се увући у другу неку земљу
Где ова прсне,
Увући ће се да и њу гризе и њу да
Исцрвоточи, док и та не почне трулит,
Трулит од црва, од човека, од његове мисли,
Да је исто заковитлаш, треснеш, да пукне -
Вихоре, дођи!
Из неба, с неба, дођи! Из тог неба,
Под којим клечимо у ропском страху, и које
Пљујемо и ропћемо да њ у великом гневу,
Но које не можемо да газимо,
Не можемо да газимо то велико небо,
То високо, широко, далеко небо,
Које нас пуни празнинон својом,
Које нам говори ћутање своје,
Чије нам сунце заклаља звезде,
Чије нам видело не да да видимо небо
И његов свет;
И чији нам мрак отвара видела душе,
Видела тела за небо и звезде и небески свет.
Баци нам под ноге то лажљиво небо,
Што нас вара, опија, убија, васкрсава!
Дај да газимо, ко што газимо
Земљу своју мајку, дај да газимо небо
Које нам ништа није! Нека нам буде мајка!
Побацај звезде,
На све душе људске да попадну звезде,
И све душе људске нек испуне звезде,
Вечне, миле, добре звезде, што сјају
Кад је мрак и тама! Дај нам звезде, -
Вихоре, дођи!
Ја те зовем. У сну далеком једном
Ја сам дознао речи чаробне оне,
Које те дочарат` могу. Но ти ме трже,
Трже ме иза сна и реч ми одлете она.
Трже ме вихором мале страсти
И ја заборавих име твога великог немира,
Но сан ће мој опет доћи,
Данас или сутра, кроз век ил` кроз сто их,
И реч ће доћи која те дозива,
И чијој ћеш се мађијској моћи покорит`,
Као послушно штене свога госе.
Кад ти викне:
Дођи, вихоре!
С муњом и громом
На ватреним колима неба
Из којих ће облаци да јуре као дим,
Сив и модар и црн и жут, и на безброј места
Прогорео варницама огња;
С тутњем од кога светови ће да се затресу сви ко
Друм земаљски од топота колског; с хуком
Који ће да прождре све звуке и све шумове
И да понесе и да разнесе
Све духове, и све дахове,
Дођи, вихоре!
Тешко нам је. Пала је прашина мртвила
На све што се креће и све што стоји;
И све душе спопао дремеж и тупа
Оморина најлењег дана;
И сва крв је трома и нема хране
За брзе, крилате мисли; за идеје
Што би да букну, ти да их дахнеш
И да разнесеш пожар, да свет запалиш,
Вихоре, дођи!
Донеси кишу, од које ће све да оживи,
Увеле страсти све ко увело лишће:
И све жеље ветрене ко црвене руже,
И све љубави спржених од страсти крила,
И сви мириси сањивих, опијених душа;
Ил` донеси град нек потре све до
Семена, све оне варљиве наде што нас
Лажу и маме, и чине се донеће плода
А не донесу, јер пропадају још у цвету;
Ил` донеси потоп, бујице страшне
Огромних вода, нек понесу, нек униште
Слабости наше све, све што издржат` не мож`
Силу твоју, силу смрти, -
Дођи, вихоре!
Све што донесеш с неба је, изнад земље,
Изнад труле, црвљиве јабуке ове,
Што још чека ветра да је отресе
И да је заковитла, тресне да пукне,
Да јој искочи срце и црв што је гризе
И што ће се увући у другу неку земљу
Где ова прсне,
Увући ће се да и њу гризе и њу да
Исцрвоточи, док и та не почне трулит,
Трулит од црва, од човека, од његове мисли,
Да је исто заковитлаш, треснеш, да пукне -
Вихоре, дођи!
Из неба, с неба, дођи! Из тог неба,
Под којим клечимо у ропском страху, и које
Пљујемо и ропћемо да њ у великом гневу,
Но које не можемо да газимо,
Не можемо да газимо то велико небо,
То високо, широко, далеко небо,
Које нас пуни празнинон својом,
Које нам говори ћутање своје,
Чије нам сунце заклаља звезде,
Чије нам видело не да да видимо небо
И његов свет;
И чији нам мрак отвара видела душе,
Видела тела за небо и звезде и небески свет.
Баци нам под ноге то лажљиво небо,
Што нас вара, опија, убија, васкрсава!
Дај да газимо, ко што газимо
Земљу своју мајку, дај да газимо небо
Које нам ништа није! Нека нам буде мајка!
Побацај звезде,
На све душе људске да попадну звезде,
И све душе људске нек испуне звезде,
Вечне, миле, добре звезде, што сјају
Кад је мрак и тама! Дај нам звезде, -
Вихоре, дођи!
Ја те зовем. У сну далеком једном
Ја сам дознао речи чаробне оне,
Које те дочарат` могу. Но ти ме трже,
Трже ме иза сна и реч ми одлете она.
Трже ме вихором мале страсти
И ја заборавих име твога великог немира,
Но сан ће мој опет доћи,
Данас или сутра, кроз век ил` кроз сто их,
И реч ће доћи која те дозива,
И чијој ћеш се мађијској моћи покорит`,
Као послушно штене свога госе.
Кад ти викне:
Дођи, вихоре!
Нема коментара:
Постави коментар