(одломак)
Алеко спава. Тешко груди
Притиска страшан призор један.
Са криком се у тами буди.
Љубомори још увек предан
Руку пружа у мрак Алеко...
Али Земфира је далеко.
Покривач хладни само ту је.
И скаменила му се душа;
Уздрхтао се диже, слуша,
Ал` више нема шта да чује.
Тишина... Нем је већ од страха.
Леди се, гори, безброј пута,
Из черге излази без даха,
Крај тихих кола страшан лута.
Свуд влада мук; и поља неме;
По небу тихо магле језде,
Необично и мрачно време,
Тек варљиво трепере звезде,
И сјајни траг у роси само
Што некуд у даљину ходи
Алеко немо иде тамо
Куд злослутна га стаза води.
На крај пута најзад виде:
Бели се гроб пред њим у тами.
Клецају ноге, једва иде,
Колена дрхте, усне бриде,
Предосећање старшно мами.
Иде... наједном - да ли снује?
Две сенке види он пред собом
и сасвим близу шапат чује
Над оскрнављеним гробом.
Први глас
Време је...
Други глас
Чекај...
Први глас
Морам, мили...
Други глас
Не, не, још мало, бар док сване!
Први глас
Не, већ смо дуго овде били.
Други глас
Кад пољубиш ме дах ми стане...
Први глас
Још часак...
Други глас
Ако се без жене
Пробуди сада?
Алеко
Не већ сам будан.
Не журите се! Куд без мене?
Биће вам добро ту, крај гроба!
Први глас
Земфира, ах, бежи!
Алеко
Неће он далеко;
Причекај! Куд ћеш у то доба?
Лези! (Удара га ножем)
Млади Циганин
Ја умирем...
Земфира
Алеко!
Не, убићеш га! Не са тиме!
Погледај, сав си већ у крви!
Шта чиниш то?
Алеко
Ја нисам први:
Сад уживај ко пре са њиме.
Земфира
Не, доста више се не бојим!
И нећу ништа да те молим:
Над злочином те кунем твојим!
Алеко
Умри! (Убија је)
Даницом зарен дан је сјао
На једном гробу је Алеко
У крви, коју није спрао,
Седео с ножем. Недалеко
Пред њим су била мртва тела.
Страашн је био он у лицу;
Цигански табор уз убицу
Узнемирено већ се збио.
Ископан један гроб је био.
И жене су још, пре опела
Целивале у очи мртве...
Не обазирући се на друге,
Без речи, скамењен од туге,
Посматрао је старац жртве.
Дигли су млади пар и скупа
Положили у земље крило:
Сахранили су труп до трупа
И пред Алеком то је било...
А када затим земљу неко
У хладни гроб да баца поче,
Немо се погнуо Алеко
И срушио на траву с плоче...
Старац је пришо тад и реко:
"Човече горди, иди сада!
Код нас ваш закон не постоји,
Од њега нико ту не страда,
Шта ће нам крв и јади твоји?
Не кажњавамо смрћу људе.
Али с убицом ко да буде?
Не пристаје наш удес теби,
Слободу хоћеш само себи,
Од гласа твог се коса јежи;
Сви ми смо кротки, добри људи,
Свиреп и зато ти си. Бежи!
Збогом. И мир са тобом буди."
Он рече то - и табор неста
У степи, даље од тог места
Изабравши опет пут на вољу...
И сад су сама кола једна
С убогим платном, черга бедна,
Још стајала у кобном пољу,
Тако, пре но што зима стигне,
Понеки пут у јутро тмурно,
Кад се с поља с криком дигне
Ждралова позних јато журно
И одлеће у места мила -
Погођен смртно кобним зрном,
Остаје један на тлу црном
Опустивши без моћи крила.
Дошла је ноћ: под шатром тамном
Уз огањ нико није бдео;
Нико под овом чергом срамном
До јутра није очи свео.
(1824)
Препевао Милорад Павић
Алеко спава. Тешко груди
Притиска страшан призор један.
Са криком се у тами буди.
Љубомори још увек предан
Руку пружа у мрак Алеко...
Али Земфира је далеко.
Покривач хладни само ту је.
И скаменила му се душа;
Уздрхтао се диже, слуша,
Ал` више нема шта да чује.
Тишина... Нем је већ од страха.
Леди се, гори, безброј пута,
Из черге излази без даха,
Крај тихих кола страшан лута.
Свуд влада мук; и поља неме;
По небу тихо магле језде,
Необично и мрачно време,
Тек варљиво трепере звезде,
И сјајни траг у роси само
Што некуд у даљину ходи
Алеко немо иде тамо
Куд злослутна га стаза води.
На крај пута најзад виде:
Бели се гроб пред њим у тами.
Клецају ноге, једва иде,
Колена дрхте, усне бриде,
Предосећање старшно мами.
Иде... наједном - да ли снује?
Две сенке види он пред собом
и сасвим близу шапат чује
Над оскрнављеним гробом.
Први глас
Време је...
Други глас
Чекај...
Први глас
Морам, мили...
Други глас
Не, не, још мало, бар док сване!
Први глас
Не, већ смо дуго овде били.
Други глас
Кад пољубиш ме дах ми стане...
Први глас
Још часак...
Други глас
Ако се без жене
Пробуди сада?
Алеко
Не већ сам будан.
Не журите се! Куд без мене?
Биће вам добро ту, крај гроба!
Први глас
Земфира, ах, бежи!
Алеко
Неће он далеко;
Причекај! Куд ћеш у то доба?
Лези! (Удара га ножем)
Млади Циганин
Ја умирем...
Земфира
Алеко!
Не, убићеш га! Не са тиме!
Погледај, сав си већ у крви!
Шта чиниш то?
Алеко
Ја нисам први:
Сад уживај ко пре са њиме.
Земфира
Не, доста више се не бојим!
И нећу ништа да те молим:
Над злочином те кунем твојим!
Алеко
Умри! (Убија је)
Даницом зарен дан је сјао
На једном гробу је Алеко
У крви, коју није спрао,
Седео с ножем. Недалеко
Пред њим су била мртва тела.
Страашн је био он у лицу;
Цигански табор уз убицу
Узнемирено већ се збио.
Ископан један гроб је био.
И жене су још, пре опела
Целивале у очи мртве...
Не обазирући се на друге,
Без речи, скамењен од туге,
Посматрао је старац жртве.
Дигли су млади пар и скупа
Положили у земље крило:
Сахранили су труп до трупа
И пред Алеком то је било...
А када затим земљу неко
У хладни гроб да баца поче,
Немо се погнуо Алеко
И срушио на траву с плоче...
Старац је пришо тад и реко:
"Човече горди, иди сада!
Код нас ваш закон не постоји,
Од њега нико ту не страда,
Шта ће нам крв и јади твоји?
Не кажњавамо смрћу људе.
Али с убицом ко да буде?
Не пристаје наш удес теби,
Слободу хоћеш само себи,
Од гласа твог се коса јежи;
Сви ми смо кротки, добри људи,
Свиреп и зато ти си. Бежи!
Збогом. И мир са тобом буди."
Он рече то - и табор неста
У степи, даље од тог места
Изабравши опет пут на вољу...
И сад су сама кола једна
С убогим платном, черга бедна,
Још стајала у кобном пољу,
Тако, пре но што зима стигне,
Понеки пут у јутро тмурно,
Кад се с поља с криком дигне
Ждралова позних јато журно
И одлеће у места мила -
Погођен смртно кобним зрном,
Остаје један на тлу црном
Опустивши без моћи крила.
Дошла је ноћ: под шатром тамном
Уз огањ нико није бдео;
Нико под овом чергом срамном
До јутра није очи свео.
(1824)
Препевао Милорад Павић
Нема коментара:
Постави коментар