1.
Певам прљаве крчме са границе наших спознаја,
ракиџинице са папиром место стакла
на прозорима;
наличје сјаја
што се у башти на трави ствара.
И плачем са децом и мајкама отргнутих
утвара,
што су се сурвали у бездан пакла
са смехом и радошћу, и са безумним бесом,
ако им се у лудом скрању пути
једна само чаша измакла,
једно слатко обамирање.
Певам прљаву крчму,
и док ми песма шиба
зидове и под што се годишње једном риба,
бура достиже границе
највеће моћи,
и блуднице у празне станице
наших ноћи.
(а по такту
старог доброг валса:)
У чемпресу, на жалу,
принц какав блед љуби
принцезу своју малу...
2.
Певам пијане жене, што расплићу косу
када месец им обвије струке
сребрним танким велом,
што се вуку
кроз сто руку
за кору хлеба сува
по свету целом.
А нема нигде мира за душе
што својим гресима моле
мир,
мир,
мир; и само страве -
има.
Полета мајке голе,
мајке, брата, мајке,
са великим, страшним трбусима
и дигнуте их главе
угуше.
Живот се често и не осврће,
и прође
као што пролазе облаци
крај црних, витих димњака.
3.
Димњаке певам место мраморних
распећа,
очима у себи упијеним:
доста је било орних
песма и витешких крика!
И само сам син столећа:
док се са очима сненим
белим облаком женим,
(срце ми ритмом челичних чекића бије)
а песма ми је
хладна ко урлик фабрика.
Свет ће можда поново доћи
путем, где молитве ничу и расте глог,
где царује Тама, и Страх, и Бог.
Али ће човек што под небом лети
насмејати се меко и звонко.
И ритмом безумног витлања,
агонијом
бонијом
него што је Алба клао
у име бога,
опојним, лудим ритмом рада
Човек што је пред богом некад на плочник пао
на концу ће да га надвлада.
4.
Не лепе тоалете,
ни гиздаве манире принцеза из прича,
него напор хоћу да певам,
свесну јаву на обалама
Живота или Смрти, за све људе, за Нас,
без роптања, без поклича.
Није више небо ружичасто данас,
и наши снови
голи су, пусти као јабланови
у јесен, с две стране пута.
И далеко изнад наших глава
озбиљна, забринута
својим над облацима маше
челична, наша јава...
5.
Зашто да нисмо краљеви
док голи
сву снагу купимо свом свешћу?
И док над нама џинови челичног оруђа
гвозденом енергијом затрпавају
све што је тешко, и боли?
И свака воља туђа,
људи,
разбије се о наше маљаве груди!
А песмом на свиралама
душе
затрешћу
у подне врело
док жене поред нас спавају,
а сунце, Нас поздрављајући,
на југу маше главом,
па тихо по видику плавом
отплови невесело...
6.
Када, изјутра, роса посипа тло
својим сербрним капима,
и забрује
таласи ваздуха од сирена
наших фабрика,
учини ми се
да ће све једном да буде
цветни врт.
А вртове наших жена
китиће адиђари
сковани нашим ударцима
по животу.
7.
Летим са животом на крилима Дива
и без вике
нађу се стазе нове:
место да Човек, као некад, снива
о лепоти теза,
и чару гајева схоластике,
данас са смехом воли
танке, плаве лукове
живог, моћног железа
што се по пољима, голи
у тело земље упили.
У све далеке сфере земаља
наша већ допире Мисао свежа,
и наша жеља доспева;
и ништа нас више не укаља,
и душа нам је тежа
са сваким ударцем челичних чекића,
(благословени, нови симболи!)
Дођи, друже из Уганде или Бразилије,
а дом ти је, као и мој, свуд.
Деси се да нам је милије
тамо ил` ту, и прођемо некуд
па се вартимо, јер данас нема срама
ни у белој слици распећа.
И зашто да се не вратимо
ми, мулати и местици,
тужни проклети јеретици
са тужним, незнаним гримасама?
А свугде има јада
доста, друже.
На Пилама,
на Гушњичу,
око језера Чада.
8.
Девојке,
што се мирисом свог тела
опијате
док вам над главом хучи
сто радних бића, сто црних, гвоздених стројева,
ваше се дојке
ко два усијана ваљка клате,
ко две полуделе шеталице
на неком заборављеном сату;
а о врату
терет вам кобна живота виси,
(као у подне, лети, две златне капље зноја
на вашој малој тврдој сиси).
Страсти су, верујте, само обручи,
којима нас живот спута,
да нас што лакше прогута.
Да ли, док погрбљене
бдите над плодом
и успехом рада, што се увек даље одвлаче,
да ли вам успомене,
на мене
нешто значе?
Или сте ме, са своје душе спрали
као зној чела са водом
кад цикне да се стане.
Или ме се, каткад, у шали
сетите?
А лежали смо ко снопље
у сенци убогих багрема и липа.
(О како су пролазили тренуци
једночасовног одмора после ручка!)
А бог, тај добри, предобри,
у својој тешкој руци
држао је, на нас упрто, копље
сунчаних зрака.
И чинило нам се да под његовим плаштом
сто светих јунака
огањ на нас сипа,
под сенком спојених багрема и липа.
Шест... Сећате се?
Ах, да,
успомене су увек лепе.
Но, ја ћу вас недељом страсно грлити,
и наћи у вама нових жеља бездан,
румених образа,
и са наших стаза
увек ћемо, девојке, успети
увући у се крајичак неба,
сладак, чаробан, звездан.
А у понедељак, а у понедељак
(нећемо жалити, девојке, за рајем!)
поћ` ћемо опет у борбу за се,
и за све.
Рад ће човека да спасе,
то ви добро знате.
А мене ћете се сећати
са сваким залогајем,
што прогутате
у сенци црних, високих димњака.
9.
Ноћне страве
падају по нама као пахуљице,
и светови забораве
чаробне речи
да се у своја бића врате.
Тону људи и жене
у своје лепе, шарене
разврате,
у сјајна,
бескрајна,
ломљења беле, меке пути.
И често ничег другог не можеш, друже, чути.
Ноћ Живота.
Само се видик по кутовима греха
огрне сводом
белих утеха.
Поља дрхтећи грле
друге,
светле и плаве железне пруге
и носе их ноћу у бескрајност.
10.
О, дуги наши жути,
увенути,
сушичави наши столови
са четир увеле ноге,
ко каква слепа браћа!
Нисмо крај вас снили
о љубави или о блуду.
Жудно смо желели недеље,
да загрлимо груду
крај реке,
да нам дане сунчане и далеке
веселом песмом враћа.
О, вама певам, наша широка зданија
препуна паром и дахом,
(других храмова нико није хтео!)
Сваки је наш напор свео
предотајствена литанија,
и сваки наш уздах
преломљен хлеб је бео...
Другови, девојке, жене,
живот нам даде светост хотења
његових слатких чари!
А све се мења.
Кад се у наше душе немоћ увуче
и тела
кад буду свела,
окренуће се ствари; -
разгледаћемо шарене, чудне слике,
покаткад ћемо читати класике
и старог, доброг Аристотела...
11.
Певам живот што с дана у дан
постаје шири,
богат чарима победе, рада,
шарен и тежак и блудан;
живот што на сваком кораку
себе победи,
себе надвлада,
па затим о себи плеше плес наки чудан.
О, како дивно негде и некад
сањаху о томе плесу
песници, снене сањалице!
Ноћ се савија око фењера
и клања се дубоко сенкама
што их живот по плочнику баца.
А месец са ликом старог мудраца
по плавом чаробном небу
у бескрај далеки гаца!
Певам прљаве крчме са границе наших спознаја,
ракиџинице са папиром место стакла
на прозорима;
наличје сјаја
што се у башти на трави ствара.
И плачем са децом и мајкама отргнутих
утвара,
што су се сурвали у бездан пакла
са смехом и радошћу, и са безумним бесом,
ако им се у лудом скрању пути
једна само чаша измакла,
једно слатко обамирање.
Певам прљаву крчму,
и док ми песма шиба
зидове и под што се годишње једном риба,
бура достиже границе
највеће моћи,
и блуднице у празне станице
наших ноћи.
(а по такту
старог доброг валса:)
У чемпресу, на жалу,
принц какав блед љуби
принцезу своју малу...
2.
Певам пијане жене, што расплићу косу
када месец им обвије струке
сребрним танким велом,
што се вуку
кроз сто руку
за кору хлеба сува
по свету целом.
А нема нигде мира за душе
што својим гресима моле
мир,
мир,
мир; и само страве -
има.
Полета мајке голе,
мајке, брата, мајке,
са великим, страшним трбусима
и дигнуте их главе
угуше.
Живот се често и не осврће,
и прође
као што пролазе облаци
крај црних, витих димњака.
3.
Димњаке певам место мраморних
распећа,
очима у себи упијеним:
доста је било орних
песма и витешких крика!
И само сам син столећа:
док се са очима сненим
белим облаком женим,
(срце ми ритмом челичних чекића бије)
а песма ми је
хладна ко урлик фабрика.
Свет ће можда поново доћи
путем, где молитве ничу и расте глог,
где царује Тама, и Страх, и Бог.
Али ће човек што под небом лети
насмејати се меко и звонко.
И ритмом безумног витлања,
агонијом
бонијом
него што је Алба клао
у име бога,
опојним, лудим ритмом рада
Човек што је пред богом некад на плочник пао
на концу ће да га надвлада.
4.
Не лепе тоалете,
ни гиздаве манире принцеза из прича,
него напор хоћу да певам,
свесну јаву на обалама
Живота или Смрти, за све људе, за Нас,
без роптања, без поклича.
Није више небо ружичасто данас,
и наши снови
голи су, пусти као јабланови
у јесен, с две стране пута.
И далеко изнад наших глава
озбиљна, забринута
својим над облацима маше
челична, наша јава...
5.
Зашто да нисмо краљеви
док голи
сву снагу купимо свом свешћу?
И док над нама џинови челичног оруђа
гвозденом енергијом затрпавају
све што је тешко, и боли?
И свака воља туђа,
људи,
разбије се о наше маљаве груди!
А песмом на свиралама
душе
затрешћу
у подне врело
док жене поред нас спавају,
а сунце, Нас поздрављајући,
на југу маше главом,
па тихо по видику плавом
отплови невесело...
6.
Када, изјутра, роса посипа тло
својим сербрним капима,
и забрује
таласи ваздуха од сирена
наших фабрика,
учини ми се
да ће све једном да буде
цветни врт.
А вртове наших жена
китиће адиђари
сковани нашим ударцима
по животу.
7.
Летим са животом на крилима Дива
и без вике
нађу се стазе нове:
место да Човек, као некад, снива
о лепоти теза,
и чару гајева схоластике,
данас са смехом воли
танке, плаве лукове
живог, моћног железа
што се по пољима, голи
у тело земље упили.
У све далеке сфере земаља
наша већ допире Мисао свежа,
и наша жеља доспева;
и ништа нас више не укаља,
и душа нам је тежа
са сваким ударцем челичних чекића,
(благословени, нови симболи!)
Дођи, друже из Уганде или Бразилије,
а дом ти је, као и мој, свуд.
Деси се да нам је милије
тамо ил` ту, и прођемо некуд
па се вартимо, јер данас нема срама
ни у белој слици распећа.
И зашто да се не вратимо
ми, мулати и местици,
тужни проклети јеретици
са тужним, незнаним гримасама?
А свугде има јада
доста, друже.
На Пилама,
на Гушњичу,
око језера Чада.
8.
Девојке,
што се мирисом свог тела
опијате
док вам над главом хучи
сто радних бића, сто црних, гвоздених стројева,
ваше се дојке
ко два усијана ваљка клате,
ко две полуделе шеталице
на неком заборављеном сату;
а о врату
терет вам кобна живота виси,
(као у подне, лети, две златне капље зноја
на вашој малој тврдој сиси).
Страсти су, верујте, само обручи,
којима нас живот спута,
да нас што лакше прогута.
Да ли, док погрбљене
бдите над плодом
и успехом рада, што се увек даље одвлаче,
да ли вам успомене,
на мене
нешто значе?
Или сте ме, са своје душе спрали
као зној чела са водом
кад цикне да се стане.
Или ме се, каткад, у шали
сетите?
А лежали смо ко снопље
у сенци убогих багрема и липа.
(О како су пролазили тренуци
једночасовног одмора после ручка!)
А бог, тај добри, предобри,
у својој тешкој руци
држао је, на нас упрто, копље
сунчаних зрака.
И чинило нам се да под његовим плаштом
сто светих јунака
огањ на нас сипа,
под сенком спојених багрема и липа.
Шест... Сећате се?
Ах, да,
успомене су увек лепе.
Но, ја ћу вас недељом страсно грлити,
и наћи у вама нових жеља бездан,
румених образа,
и са наших стаза
увек ћемо, девојке, успети
увући у се крајичак неба,
сладак, чаробан, звездан.
А у понедељак, а у понедељак
(нећемо жалити, девојке, за рајем!)
поћ` ћемо опет у борбу за се,
и за све.
Рад ће човека да спасе,
то ви добро знате.
А мене ћете се сећати
са сваким залогајем,
што прогутате
у сенци црних, високих димњака.
9.
Ноћне страве
падају по нама као пахуљице,
и светови забораве
чаробне речи
да се у своја бића врате.
Тону људи и жене
у своје лепе, шарене
разврате,
у сјајна,
бескрајна,
ломљења беле, меке пути.
И често ничег другог не можеш, друже, чути.
Ноћ Живота.
Само се видик по кутовима греха
огрне сводом
белих утеха.
Поља дрхтећи грле
друге,
светле и плаве железне пруге
и носе их ноћу у бескрајност.
10.
О, дуги наши жути,
увенути,
сушичави наши столови
са четир увеле ноге,
ко каква слепа браћа!
Нисмо крај вас снили
о љубави или о блуду.
Жудно смо желели недеље,
да загрлимо груду
крај реке,
да нам дане сунчане и далеке
веселом песмом враћа.
О, вама певам, наша широка зданија
препуна паром и дахом,
(других храмова нико није хтео!)
Сваки је наш напор свео
предотајствена литанија,
и сваки наш уздах
преломљен хлеб је бео...
Другови, девојке, жене,
живот нам даде светост хотења
његових слатких чари!
А све се мења.
Кад се у наше душе немоћ увуче
и тела
кад буду свела,
окренуће се ствари; -
разгледаћемо шарене, чудне слике,
покаткад ћемо читати класике
и старог, доброг Аристотела...
11.
Певам живот што с дана у дан
постаје шири,
богат чарима победе, рада,
шарен и тежак и блудан;
живот што на сваком кораку
себе победи,
себе надвлада,
па затим о себи плеше плес наки чудан.
О, како дивно негде и некад
сањаху о томе плесу
песници, снене сањалице!
Ноћ се савија око фењера
и клања се дубоко сенкама
што их живот по плочнику баца.
А месец са ликом старог мудраца
по плавом чаробном небу
у бескрај далеки гаца!
Нема коментара:
Постави коментар