СПОМЕНИК - Душан Васиљев

Кроз густу јутарњу маглу
и беле таласе плача
моје срце очајно корача,

јер је дуга Ноћ, а кратки су Дани.
А Они што су пали
на правди, од мача,
још леже непокопани.

За њих нема маслиновог уља
ни белог платна;
и шта ће по смрти палом Робу
одећа бела ил` златна?

Кроз густе јутарње магле
и беле таласе плача,
моје срце уморно корача
у децембарској зими

која реже, као умирући крик -
да пале Робове у своје топле
одаје прими,
и да им тамо подигне споменик.