недеља, 24. август 2014.

ГРАЂЕВИНЕ - Душан Васиљев

У високим, црним грађевинама, под теретом низа
проклетих ноћију, у постељама свилним,
љубећи камена колена и бокове
чувених лепих, кристалних невеста, очи и бедра Хелиоза,
и урлајући бесним криком силним,
никада нећемо моћи стрести окове.

А дан се враћа разапет с трећег ил` петог спрата
и подвлачи се под грађу;
а сестре кукавне, плачући негде, траже брата
и не могу да га нађу
у подрумима крвљу подзиданим
на обалама пјаним.

И у летењу се душа усијава
док се провлачи кроз скеле и трезоре са девет брава.

Сви смо ми разбарушени, сатрти палири
на неким невидљивим грађевинама,
(дајемо им, из шале, име: "дело")
од меса истесани полубогови, брадати Микел-Анђели,
за нас су само станице цветни свемири.
И са сенкама смо се својим за далеким морима срели.
О, далеки пејсажи,
о руко, мајко, невесто, боле нам ублажи!
На домаку наших руку пуше се плави селваси
праживотом што риче, па се уморан гаси.
А мисли су нам разнете ко мокре беле кошуље по прошћу,
и не узносимо се знањем, злобом и мудрошћу!

Јер кад се човек у нама разгласи са виком,
не верујемо ништа ником.
И немају за нас смисла
бескрајне неме процесије,
светина, гомила, руља покисла.

О, свете,
лепоте, туге и сете
свило се пред нашим очима нагло; о, тмине,
ми видимо стално недограђене наше грађевине.
У основама су прострта као на одру
вела наших живота, утканих ноћном језом;
и стално би хтели судбину нашу модру
оградити једном чаробном паретезом,
једним танким, златним везом.

Па се сурвају скеле у душе горке, преварене, невеселе
и прошлост огрне црних облака тогу
(о, и ја сам мислио некад да све могу!)

И разгласи се часом
рођење нових вербалиста
који се младићким животом
бацају блатом на Христа.
Поноћ понесе све снове лирске
у поноре свемирске
и хладни смо на нашим недограђеним грађевинама.