петак, 22. август 2014.

ПОГЛЕД - Светислав Стефановић

У души мојој, ко у телу врви
Безбројно мноштво света чудна, жива,
И силна бића разноврсних крви
Тужна и ведра, зла и милостива.

У часовима осаме најдубље
Светови моји у мени се буде
И савладају ме живље тад и грубље,
Него сви ланци друштвености худе.

И често њиној власти се подајем,
Рођена душа постаје ми страна
И чисто себе сама не познајем -
У другог неког свест ми дочарана.

Ил` што ми јуче усред срца беше,
Данас ми страно. Бића душе моје
То потиснута са собом однеше
Ко своје бреме, док се нова роје.

Давнина сива мени је све ближе,
Знам да и мртва срца тишти кам,
Јер свако биће што кроз мене стиже
Ја пратим, живим, тонем с њим и сам.

И природе разумем тежње мутне:
За поједино све чини се слепом,
Док путеве проналази неслутне
Ка циљу свом, ка: Сложеном и Лепом.