ПОНОЋ - Светислав Стефановић

Тужна се слика сребрног месеца
Помаља чудно у модроме грању,
Студена, нема. У мирном блистању
Језеро ћути; ни вала да јеца.

Заспо је живот. Тихо смрт се буди,
Све што је доба пустош прогутала.
Живота јава у мени заспала,
Па прошлост бдије и негдашњи људи.

И дух ми тајно чудна туга стеже:
Осећам, сањам давних доба јаде,
Како их поноћ на мене излива.

То се по пустом језеру разлеже
И на срце ми ко на гробље паде
Месеца светлост аветињски сива.