ПРЕД ДУХОМ ЖИВОТА - Светислав Стефановић

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Одбаченог кад на ме удес пао;
Ни засузило око моје није:
За ме и јесте! осећо сам, знао.

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Кад клетва стиже срца мога снове;
Насмејах се: тек изабрани знаду,
Да клетва рађа благослове нове.

Ћутао сам, ништа реко нисам,
Живота ситнеж кад ме кињит заче;
Насмејах се над лудостима светским;
Зар ништа нема да текне јаче?

Ћуто сам, ништа реко нисам.
Ал` сада кад бих ко пролеће бујно
И жарке душе сав свет загрлио,
Зар и ту ћутат, спустит главу нујно?

И у тој мисли Дух живота спазих
И беше ми, ко када души сване.
Он приђе мени и на челу своме
Ја трнов венац осетих и ране.

И као по срцу писати ми стаде
Крваве мисли огњевитих слова:
Зар срећа само бездан свемир слаже
У слику уску твојих смртних снова?

Имаш ли снаге, да у јаду своме
И јад понесеш свију паћеника
И да разумеш тајну васионе,
Где љубав пева из гујина сика?

Зарони смело у поноре суза,
Спусти се тамо где безнађе влада,
Загорчи вољно чемер жића свога -
О сазнај меру чаши туђих јада!