НАЈВЕЋИ ЈАД - Владислав Петковић Дис

Ја знам једну песму као зима`ладну,
Коју мирно слушам на прагу јесени,
При заласку лета и снаге у мени.
Ја знам једну песму као зима`ладну.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам
У одмору моме, кад се сутон спушта;
И осећам да ме мој полет напушта.
Ја знам једну песму, и њу данас слушам.

И та песма носи мени нове дане,
Мада су к`о јуче и сад стари зраци,
Док над мојом главом исти су облаци. 
И та песма носи мени нове дане.

Носи нове дане, моје ново небо
И срце, ал` срце као некад што је,
К`о јуче, к`о увек, исто срце моје. 
Носи нове дане, моје ново небо.

Зашто и ти, срце, остарело ниси,
Кад је снага зашла у године седе,
Кад знаци младости губе се и бледе?
Зашто и ти, срце, остарело ниси!

Ти и данас волиш, као некад што си,
Носиш своју љубав - твоје место свето,
К`о у младе дане, к`о у прво лето.
Ти и данас волиш као некад што си.

Ти и данас тражиш борбе и живота,
И са истим жаром устајеш и падаш,
Без роптања, мржње, нит се иком јадаш.
Ти и данас тражиш борбе и живота.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа
И осећај да сам сувише се над`о
Да је јад највећи срце увек младо.
Ти волиш, бориш се, али јесен ступа.

Моја јесен ступа; иде моја зима
И пада на срце младо, увек холо,
И на звезду моју, на све што сам вол`о.
Моја јесен ступа; иде моја зима.

Ал` ја ћу са срцем ићи све до гроба
Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви:
Ту ћу га спустити, нек у смрти живи.
Ал` ја ћу са срцем ићи све до гроба.

И предео мира, у завичај мрака:
Оставићу сунцу моје срећне дане
И велике жеље, још недопеване,
И буктињу вере, к`о песму јунака,
Док ми срце спава у пределу мрака.