ЖЕНУ КОЈУ КОСМОС ВОЛИ - Првослав Ралић

Жену коју космос воли
откривам међу давно угашеним звездама
у кандилу које у углу сагорева
у сенци иконе ненасликане
за будућу цркву космичког покајања
што свет постави на ватру
да би га свео на влагу и пепео

Жену коју космос воли
прекривена је прашином
белу у црно уводи вео од ње прави
млеком прска звездани пут
кућу за децу усред космоса порађа
да крик у звезди падалици повије
а колевку уврсти у космички ред ствари

Жену коју космос воли
лепоту у страст на ивици космоса сади
свелом страном спаљује, сасеца, суши и кваси
негде где већ све нестаје
а ода са рукама у дубине неба
у које јој пада нејасан розе космички прах
пада и игра време, топи и рађа
жена коју космос воли косом се њеном уплиће
жена која нашу планету рађа