АЈДУК - Бранко Радичевић

Кућа моја чарна гора,
А постеља камен ови,
Моја браћа све до скора,
Али сами соколови,
С њима с` винем с ове горе
Као муња на злотворе.

Страшно ли се злотвор сили,
Све крвави покри крили,
Љубе љуби, ђецу гази,
Часноме се крсту плази,
На кољу нам јече браћа -
Ал` му ајдук зајам враћа.

Заман силно Туре гледи
Да досади каурину,
Турске крвце он не штеди,
Већ се диже у планину,
Силна чета амо гази,
Но мало се когођ слази.

Ох ала ми расте кика
Кад пушка стане цика,
Кад загледам турска скота,
Па кад ми се с коња смота,
Кад му главу псећу збријем
Па на колац кад набијем.

Турским главам` гору китим,
О ајдучке дивне среће!
Турским шарам поноситим
Китим српско своје плеће:
Турска пушка Туре била,
Турско благо задобила.

Чекај, аго, који данак
Да т` бијеле бијем куле,
Да боравим лаки санак
Поред твоје вјерне буле,
Да ти, аго, лулу пијем,
А кураном каву гријем.

Да ти коња твога јашем,
Да бос тапкаш поред мене,
Да ти бритки ја мач пашем,
Бака прелу да т` приђене,
Да т` оседлам ко парипа:
Да виш како ага ђипа.

Па да т` онда дочнем срећу:
Да ти главу срубим псећу,
Да ти кулу њом окитим,
Испод куле месо итим,
Нек ти вране главу кљују,
Пси се псине наблагују.

Нико тебе не ћеде помоћи,
Роде мили, у претешкој ноћи,
Ал` с` у гору диже синак пусти,
Па довати руком мрак тај густи,
Ајдук кликну, шара пушка плану,
А Србији бијел дан освану.

1843, 1. дек.