ОБИЧНА ПЕСМА - Милан Ракић

Наша је љубав била кратког века,
тренутак један - тек годину дана,
и растави нас нагло судба прека,
без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи нам је прошло пола дана,
у помирењу мучном, пола ноћи.
И бежао сам из нашег стана
тражећи мира у пољској самоћи.

Но то је било само кратко време,
па постадосмо туђи једно другом,
и гледасмо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.

И тако све је прошло; и ја сада
не могу клети небо ни судбину,
ил`, с песницама стиснутим, пун јада,
проклети жене или подлост њину.

Па ипак, да си само каткад знала
велики кобни огањ душе ове,
и силну љубав што ништи ко хала
све друге мисли, и наде, и снове;

па ипак, да си само каткад хтела
у заносу, и сличну мекој свили,
да кажеш нежну реч из срца врела -
ми бисмо можда дуго срећни били!

А сад полако тече ово време,
постасмо тако туђи једно другом,
и гледамо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.