ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ - Владислав Петковић Дис

Да ли знате земљу с границом без краја,
Где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол`ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
Чије време нема будућност ни сате,
Где су венци, боје - да л` ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?

Као уздах бола, као срећа људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А већ у тој земљи где је било цвеће,
Живела је она, и младост, и дуга;
А већ у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креће.

Јер једног дана, из другога краја,
Ноћ и ветар био, и дувао јако,
Па цвеће и младост умрли полако...
После јесен дошла на сарану маја.

На сарани маја била је и она:
Саранили дане цвећа и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све што је била њена васиона.

И у тој гробници младости и цвећа
Дисала је она још лепотом својом
У јесењој ноћи, у ноћи са којом
Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене очи дана,
Њене очи цвећа, сред живих обмана,
У јесени тужној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без живота
И младости, спава на крилима туге:
Место црви - мртво цвеће, мртве дуге
По њој: она спава, с њом њена лепота.