РОБ - Владислав Петковић Дис

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око душе, зоро дана, боје зрака,
ја сам тебе пронашао до свога гроба
да те гледам, да те волим из свог мрака.

И док стара поноћ носи моје дане,
и док ланац мука стеже и окива,
бол, падања и потреси да саране -
моја глава на твом крилу нек почива.

И док дуби верна слутња страх језиви,
и једина песма док је још крик сова,
моје срце, јадно срце, нека живи,
нек још куца, књиго моја свију снова.

Челом мојим и данас је сплет од бора.
Ал` су очи озарене увек тобом;
ти си извор и слободе и одмора,
измирење са пустињом и са гробом.

Књиго моја свију снова, ево роба!
Око душе, зоро дана, боје зрака,
ја сам тебе пронашао до свог гроба
да те гледам, да те волим из свог мрака.

Ти никада можда ниси знала да је
твоја младост мени живот, моја снага,
што обилно пружћа мени загрљаје,
и заборав и пијанства тако драга.

Да ли ти је кадгод на ум мис`о пала,
бујну косу кад пргаво сама сплећеш,
кад у врту береш ружу што је цвала,
Ружу береш и на груди своје мећеш,

кад хаљину своју држиш с пуно поште,
и ти прсти, и те руке - да л` си знала,
кол`ку радост мени носе и милоште -
да ли ти је кадгод на ум мис`о пала?

И док имам руке, груди, усне твоје,
и те очи пуне среће и незнања,
ја осећам како дише лето моје
и мој сутон у коме се топло сања.

Небо ми је твоја љубав, твоја соба,
вера ми је твоје лице без облака -
књиго моја свију снова, ево роба,
да те грли, да те воли из свога мрака.