КОНДИР - Милан Ракић

Почуј, драга, речи искрене и јасне
једне болне душе, твојој души присне,
пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
и немирно срце наједанпут свисне,
почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсутног боја ја ти нисам дао
копрену, ни бурму, ни аздију, као
старински јунаци, по чему ћеш мене
поменути када стигне удес зао
и запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата. Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
бистре очи, драга? Хоће л` из кондира,
ко претеча скромна вечитога мира,
пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л` пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
ни звезде на небу да за тренут блисне.
- Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
непрегледна хрпа рањеника кисне...