ВРАГОЛИЈЕ - Бранко Радичевић

Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кано лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал` кад смотри враголана,
Повикала сека:
"Ој стазице, ој танана,
Донес` га менека!"

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

"Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
али не чу још никада
Да славуји зборе."

Тако рече момак туна,
Па с` млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал` и мома из заседе
Поскочила ома -
Бежи, селе - ето беде -
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље,
Бежи л` дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

"Те да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку."

Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
"Јао мене!" она врисну
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т` подиђу мрави!

Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.

1843, 6. дек.