ПРИЧА - Момчило Настасијевић

1

Јесен по нашем врту
сметове лишћа снела,
те раскошна ти коса,
и набори одела,
дах веју помрла биља.

А у нама певају миља;
радосни, руку под руку,
газимо по злату.

2

Вештица зима
на нашем настани се брегу,
скамени гору и воду,
и тици крила.

Те сура пољем
лута звер,
и гавран сам
црни се по снегу.

3

Ми хорно,
руку под руку;
на срцу топло,
шкрипи под ногама снег -
земљом нам застрта свила.

4

Па пролеће над нама
плаветна рашири крила;
са тајне спаде скрама,
сном букну у биљку клица,
и заромори гора,
и запева тица.

5

Ми тихо,
руку под руку,
румен док лета
избија на плод
и зреле ливаде зричу.

6

Јесени свих злата,
белине зима,
плаветнила пролети,
румени лета,
чудну причамо причу.


ИЗ МЕЂУЛУШКОГ БЛАГА