Лежим под јарболом белим.
И пловим по зрцалу сребрном
бескрајном.
Предамном на отоку тамном и црном,
са једним манастиром невеселим,
као тајном.
И мислим: и да га има тамо горе,
ако ме види под јадром саног,
у ком се зраци плоде.
Море, и ја остајем тужан
ипак сваке зоре.
И оставља ме загледаног
у бездане воде.
И пловим по зрцалу сребрном
бескрајном.
Предамном на отоку тамном и црном,
са једним манастиром невеселим,
као тајном.
И мислим: и да га има тамо горе,
ако ме види под јадром саног,
у ком се зраци плоде.
Море, и ја остајем тужан
ипак сваке зоре.
И оставља ме загледаног
у бездане воде.
Нема коментара:
Постави коментар