ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ - Владислав Петковић Дис

Ево данас умор пао на мене.
У очима поглед заборава,
Моја свест ми, у даљини таме,
И дух, к`о цвет у јесени, спава,
И дух спава. Ја не појмим сада
Да л` је било живота, и када?
Сјај и боли по`абани.
Дуге нема у сутону;
Не виде се ноћи, дани:
Моје доба све утону
У сан што ми сад не смета;
Немам више свог терета.
Каткад само у тишину равну
Ветар стреса шум и шапат с грања;
Видим неку силуету тавну,
Траг прошлости, залазак сећања
И све речи да с обликом стају
Ту, преда ме, где се распадају.
Смрт и време под покровом,
Свуд се хвата дремеж сиви
И меша се са отровом
И задахом свег што живи;
Све је дубљи јаз падања
Без савести и јадања.
Ја спавам по идејама ево,
С мирисом облака и прашине,
Али ти којој сам некад пев`о,
Када уздах твој се за мном вине,
На последњем звуку виолине,
Потражи ме, о, потражи ти ме:
Једног дана нестало ме с њиме.