ГЛУХОТЕ - Момчило Настасијевић

1.

О не,
шапат неспокоју овом,
вапаја не.

И до неба кад,
и пакла,
тежи тим срцу мук.

О мируј,
претешко моје,
ками камена мене,
мукла стено.

2.

Отврднуло је,
уздрхти чудно,
превршиће.

И за кап само,
и за кап,
неизречје ово у реч,

смаком потопило би створа,
смаком твар.

О мируј, мируј.
Шапата неспокоју овом,
вапаја не.

3.

Знам,
по стрелицом је таме,
те и у камену раздани.

И замукнув ли,
зраком то незнани
заведри дан.

4.

И знам,
Велико, муком једно,
ту куца срце.

Увору где извирало,
клици утаман биљка,
тврдом незнања зрну,
где се знало.

5.

И знам,
Велико, тамом једно,
рођају заходи сунце.

И устав ли
где игда пало,
смирај у рођају то
нађе свој мир.

6.

Лепота јер
заслепи ме,
и нем.

Дубље то,
болније тим,
животом бих те,
муклим овим неспокојем рећи,

јер смаку
до у корен смем.

Ал` мук тобом сам све већи.
Глухо те у ноћи ове,
у дневни бдим.

И на стопу ми
тобом замукне ход,
и муклу путању грем.

7.

Лек си,
а гњијем у срцу.

Кротином ћув то
мрзли разједе кам.

И јер лек си,
јер топло буде свима,
чудно ме у пролети овој зима.

Лек си,
болујем те сам.

8.

Лек си,
дубље тим лека ми не.

И лепоти ли
мук овај расточења,
кротини твојој врело,
тајније из мутње ме то
на бистрину те
забистри тама,
на рођај опело.

9.

Грч утроби је,
немље тим,
корену премирање,

невиније из биљке чим
прогледава цвет.

И белина крилом кад
радосно замахне
у лет,

бол и то је,
и зацрнело.

10.

Вол,
и зацрнело.

Ал` хоћу, јер бива,
рана ли,
дубоко да је жива.

Из пакла овог
за зраку некуд раја.

Из греха
да је неко свет.

И муку овом,
и мутњи,
да није краја.

За благослов тај
на веки, на веки клет.