КАКО МИ ЈЕ - Владислав Петковић Дис

Од неког доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам... ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега -
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна -
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куда иду мртви.

И тада као са вулкана лава,
Сипаћу мисли што наш разум прже -
Трешће се вечност и пучина плава,
И сви атоми који светлост држе.

Ходи. Остави све што је за нама.
Нека наш сусрет покрије минуте,
Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде к`о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несрећу круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула, нека срце тако
Пређе у усне к`о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак`о...
Пољубац, к`о смрт, не види јауке.