ОЧАЈНА ПЕСМА - Милан Ракић

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
крепко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којима жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
стопи се у мени страшћу твојом целом,
да сав изнемогнем под витким ти телом,
и да душа моја најзад буде сита...

- Кад помислим, драга, да ће доћи време
кад за мене неће постојати жена,
кад ће чула моја редом да занеме,
и страсти да прођу као дим и пена,

а да ће, још увек, покрај мене свуда
бити месечине под којом се жуди,
и младих срдаца што стварају чуда,
и жена што воле, и вољених људи,

вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
као бик погођен зрном посред чела
што у напорима узалудним пада
док из њега бије крв црна и врела...

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
крепко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којима жедним...