РАСПАДАЊЕ - Владислав Петковић Дис

Сад немам више оне старе плиме
За бол и љубав; нити данас расте
Цвеће слободе и осећај зиме,
Као ни жеља за јесен и ласте.
Сад немам више оне старе плиме

Сад немам више очију за дуге,
За ведре боје облака и снова;
Сада немам више сутона и туге,
Ни сенку среће, ни шапат брестова.
Сад немам више очију за дуге.

Сад немам више високих обмана,
Невиних мисли и кринова бели`;
Радост рада, ни великих дана,
Као ни вере, што утеху дели.
Сад немам више високих обмана.

Путем стварања не креће се снага,
Дух неће више да види и сања:
Остала за мном само чула нага
И задах труо спорог распадања.
Путем стварања не креће се снага.

Мој свет ме гледа погледом трупина,
Као остатак од страшног пожара:
Ја га се клоним ко црних купина,
Као и трња, што гребе и пара.
Мој свет ме гледа погледом трупина.

Ја данас не знам за ноћи уморне,
Ко ни за дане покривене сплином;
Ја данас не знам за мисли суморне,
Ко ни потребу за трајном тишином.
Ја данас не знам за ноћи уморне.

Ја данас имам једно труло време,
Маскиран порок, разврат и незнање:
С висина блуда допиру ми теме
За суверено једно распадање.
Ја данас имам једно труло време.

С престола тајни и снова и звука
Ја сам се наш`о посред ниских страсти;
Под небом црним од ропца и мука,
Ја сам се наш`о у земљи пропасти.
С престола тајни и снова и звука,

Ја сам дошао без бола и жуди
Ту, где за небо нико нема вида,
Ту, где и мртве убијају људи,
Ту, где је жена појава без стида,
Ја сам дошао без бола и жуди.

Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања,
Кроз докон ветар што узалуд цвили,
Ја чујем корак моћног распадања;
И распадање, распадање мили
Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.