ХРАМ - Момчило Настасијевић

1

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

Пеците, жеге -
пламена не спекосте плам;
ледите, циче -
леда не следисте лед.

2

И нека схоре се све злости -
смешак им одоли блед.

Болног тек бол ме,
кореном у потаји кад
проклија немо и ниче,
родна кад затишти злед.

3

Тајна то тајни,
за даљу некуд мену
отвори вид.

И обневиди око,
где прогледала душа
непробојна кроз тврди
прострели зид.

4

То задњу премашити је мету
у бездан себе ко крену;
то силе је у цвету
мрклу разбудити стену.

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.