РАЗУМЉИВА ПЕСМА - Владислав Петковић Дис

И на овој земљи живот ме опија,
По њој када лутам, моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.

На њој оно место само мене плени,
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, к`о цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.

Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће кад цвета и вене,
Ал` никако људе што ропћу у пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.