ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА - Милош Црњански

Воло бих стајати у једној црној гарди,
а перјаница бела да ми лепрша високо.
Да имам брчиће смеђе и врло мале,
па кад би зором све завесе попадале,
и поклонили се равно златни елебарди...
кад ме прође, да на мени стане краљичино око.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си увек тужан?
Смешећи се почаст бих шинуо
и тихо рекао: Јер са, мушко.

После да је годинама туда нема.
Једно вече, изненада, опет, туда лови,
и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди,
рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди.
Да засузи, загрли, рукама обема,
гола као поток, са бедрима као лабудови.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си тужан?
Ја бих мачем почаст шинуо
и тихо рекао: Јер сам мушко.

Једне лепе јесени зоре рујне,
да ме на изданку нађе, под кикотом труба.
Нежна као бела ружа, чиста као роса,
да дотрчи задихана, врела, боса,
сузна због зоре јесење, благе, нечујне.
Ја бих се диго, и кад би ко лепрш голуба,
викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко:
Реци, збогом, зори.
Ја бих почаст шинуо и тихо рекао:
Тужно је бити мушко.