ПОЕНТА - Владислав Петковић Дис

Једва чекам вече да и мени сване
Јер ја немам дана. К`о пустаром песак
Мисли, зраци пали у сјај, ледени блесак,
И види се живот, зима к`о две ране.

Младост и све цвеће створи се пред оком,
Ја осећам из њих како бол се вије...
Замириса уздах из оног што није,
Што остаје, труне, у сну у дубоком.

Ал` земљи ће сунце весело да гране,
Мај ће ведар ићи, пробудиће гору.
Њој промена носи пролеће и зору,
Једва чекам вече да и мени сване.