СЛАВУЈ И ЛАЛА - Лаза Костић

Славуј

Што ми се лепо снуждило дете,
те на мој не гледа вис?
Што ми је руке склопило бледе,
савило бели лис`?

Рашири руке, а груди нежне
мирисом жестоким скри,
к`о што су моје жестоке песме,
што од њих поноћ ври.

Колико зора, колико ноћи,
у песми само бдим,
и опет имам с чиме ти доћи,
и опет имам с чим!

А ти зар никад, никада мени
ни један из душе мирис?
ни конак један у чашицу белу,
у лиска меки низ?

Лала

Колико волим, колико љубим
твог срца дивотан клик,
кол`ко те љубим, толико слутим
да си ми злокобник.

Мириси моји твоје су песме,
уздаси твоји сви,
све што си рек`о, све што си да`н`о
у грудима мојим спи.

Зато их чувам; нико их не зна,
не знаш их ни сам ти,
ал` немој зато да си ми тужан,
немој ми замерити.

Како те лала жестоко љуби,
кад би отворила лис`,
сву уједанпут сву милину би,
сав би ти дала мирис.

И не би било мириса више,
увео би ос`о лис`,
да га разнесу ветри и кише,
вечити плач и бриз.

* * *

Бела лала тако збори,
тако жали, тако тепа,
а славујак све је кори:
да ми душу, душо лепа!

Јесу ли се погодили
преко ноћи или нису -
тек у зору опет лала
није била при мирису.