СЕРАФИНА - Хајнрих Хајне

 1

Када сетан у вечери
Одем шуми сањивој,
Покрај мене увек ходи
Ту и мали облик твој.

Није ли то вео бели
И твој благи лик и глед?
Или само кроз сен јела
Сребро лије месец блед?

Јесу ли то моје сузе
Што уз неми теку вај?
Или збиља ти крај мене
С плачем ходиш у час тај?

2

Ноћ је сишла и на мирни
Спустила се морски жал,
Из облака месец светли,
И са валом шапће вал.

"Онај човек, тамо, је ли
Луд или је заљубљен?
Јер он гледа тако тужно
И ведро у исти трен".

Насмеја се месец јасно
И гласа му звони звон:
"Он је и луд и заљубљен,
Сврх тог је и песник он!"

3

Оно је галеб бели кога
Ја тамо видим, и који
Сврх тамног вије се мора;
Месец високо стоји.

Пас морски и рађа лапћу
Из мора, бусија своји`,
Галеб се диже и спушта,
Месец високо стоји.

О, драга крилата душо,
Тешких ли невоља твоји`"
Вода је одвећ ти близу,
Месец високо стоји.

4

Таласи тихо шуморе и блед
Месец пучини зари;
У мом је срцу немир, страх и лед,
Ја мислим на напев стари.

На напев стари којим прича пук
О граду што доле тоне
Где са дна мора бруји звона звук
И уз то молитве звоне.

Од звона и од молитава, знај,
Том граду користи није.
Јер не врати се више нигда тај
Кога гроб једном скрије.

5

Ја, драга, давно сам знао
Да ме ти љубиш у страсти,
Но кад ми то сама рече,
Силно се запрепасти`.

На брег се попех и с брега
Клицо сам весо и чио,
И мору ишо и сузе
У смирај сунца лио.

Срце је моје ко сунце
Пламено, врело и јасно,
И у љубави море
Тоне велико и красно.

6

Како само радознало
Галеб мотри на нас двоје,
Јер на твоје усне чврсто
Притиско сам уво своје.

Шта ми слатке усне шапћу
Он би радо знати хтео;
Јесу ли то речи или
Пољубаца жубор врео?

О, када бих и сам знао
Шта ми душу згара страсно!
Ту и речи и пољупци
Смешани су тако красно.

7

Као срна у хитроме маху
Испред мене у бегу је била;
С хрида на хрид пела се у страху,
Док влас њена лепрша ко свила.

Где сврх мора стреми стење круто
Стиго сам је, и на стењу нагом
Њено срце опоро и љуто
Умекшао благо речју благом.

У блаженству небесном нас двоје
Седели смо близу неба горе,
А под нама с пламом тонуло је
Лепо сунце у туробно море.

И у тавно и у море тмурно
Лепо сунце утону дубоко,
А валови шумили су бурно
И с радошћу пели се високо.

О, не плачи, у валима белим
Није сунце сан самртни снило;
Но се овде, са пламеном целим,
У дубине мога срца скрило.

8

Овде, на кршу овом,
Храм ћемо дићи нас двоје
Трећег завета новог;
Паћење престало је.

Власт двоврсности лажне
У прах је срушена цела,
Напокон престају глупа
И бедна мучења тела.

Чујеш ли како с мора
Гласови божји се хоре?
Видиш ли сврх наших глава
Како му кандила горе?

Бог је где светлост греје
Ко и у тами што је:
Бог је све, и он је овде
У пољупцима нас двоје.

9

Ноћ на мору тамна лежи,
С неба мале звезде горе,
Каткада се у валовљу
Протегнути гласи хоре.

Тамо стари север игра
С таласима, што се цели
Ко оргуља звуци шире,
И скакућу тако бели.

По погански, по хришћански,
Звоне ове мелодије,
С усхитом се увис дижу
На весеље звезда свије`.

И све више звезде расту,
У радосној вреви руде,
И најпосле као сунца
Горостасне небом блуде.

Све се врте, мамно, бесно,
По свирци то свира море;
То су птице сунчанице
Што трепћући круже горе.

И све хуји, звони, бруји,
Чујем с морем небо поје,
И бескрајна радост сјајна
Продире у срце моје.

10

Слатка ли је тајна љубав,
Тајни пољуб, загрљај! -
Мислиш, лудо, да вечито
Траје среће шум и сјај?

Све радости мину, прођу
Као клапња, један дан;
И на срца заборавна
И на очи пане сан.

11

Покрај мора госпа стоји
И уздише дуго, вајно.
Јер њу тако болно дира
Што залази сунце сјајно.

То је стари призор, госпо,
Па што да вам покој крати?
Оно спреда иде доле,
А оздо се натраг врати.


12

С  једрима  црним плови мој брод
Низ море бесно и круто;
Ти знадеш за мој бескрајни бол,
Па ипак вређаш ме љуто.

Твоје је срце ко ветра шум
Што лута доле и горе;
С једрима црним плови мој брод
Низ круто и бесно море.

13

Твој сам поступак срамни
Од целог света скрио,
Но рибама сам испричо
Све, кад сам на мору био.

Овде на копну само
Глас ти остављам лепи,
Но у океану целом
Све знаде за твој срам слепи.

14

На жале помамно стижу
Валови и, у блеску,
Они се шире и дижу
И с хуком ломе по песку.

Сви снажни и високи
Грну пут песка и кама;
Најзад постају жестоки -
Но то шта помаже нама?

15

На рунској стени крај мора седим,
У снове душа ми тоне;
Фијуче ветар, галеби криче,
Вали се пене и гоне.

Многе сам лепе љубио драге,
И многе другове врле -
Где су сад они? Фијуче ветар,
Вали се пене и хрле.

16

У сунцу море сева,
Ко да је злато право.
Браћо, кад умрем, ви ме
У море спустите плаво.

Ми смо се волели много -
Његови таласи бели
С моје су душе често
Однели сумор цели.