ОПРОСТИ МИ... - Лаза Костић

Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор`о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал` ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад! -

Опрости ми! опрости оку моме,
оку моме жељаноме,
што  ти упи сунце, твоје лице,
ал` то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа! -

Опрости ми! ох, опрости
опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви устма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци`, у сласти големој, -
немој - немој! -

Што ме гледаш?
хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши -
шта остане штогод - да те свету тужи! -
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!