ПОСЛАНИЦА ИЗ ПАРИЗА - Милош Црњански

Живот ваш и телеса још су тврда
а зидања кривудава, неопрезна,
но ја вас мирно гледам са брда
и знам што још нико не зна.

Тела ће вам се изгубити
и крв бити све тања и тања;
занемели ћете љубити
врхове цветних трешања.

Долазим скоро а доћи ће и дан
кад ће досадање бити свеједно,
кад ће и ваш дах бити искидан
и стрешћете се већ једном чедно...

Са осмехом јутарњим једном и ви
заиграти, са сребрним луком,
у бездан небеса бисерно сиви,
са Шара,
са Велебита,
са Фрушке горе.

Затрешћу вишње изнемоглом руком,
на градове ваше беле,
да ућуткам једном дречеће гајде
и пијанке невеселе.

Осетићете да и вама иде сан
и стојати под небом сузно голи;
и лећи ћете и ви у траву звездану,
где ништа више не боли...

Испуниће се песничке лудости,
и, кад прва пролетња ноћ заплави,
видећу ја још вас и живот како играте,
на небесима, а не на јави.