ТУЂИН - Бранко Радичевић

Украј мора, крај тиога,
Ту бродови стоје,
А са брода, са једнога
Момче вако поје:

"Ао света големога!
Ао јада мога,
Да на свету баш никога
Не имадем свога!

Отац, мајка у гроб паде,
Брат и сеја драга,
А другога не имаде
Срце моје блага.

Ох кад ветар силан дуне,
Кад се море ускомеша,
Када вода небу груне,
Па га с морем смеша,

Ветре, вичем, јаче дувај,
Ма брод разнесао,
Вале, море јаче грувај,
Ма не закопао.

Из далеке покрајине
Ја сам амо дошо,
Ко б` за момком из туђине
Јадовати пошо?"

Тако момак овде жали,
Једна мома тужна
Стоји мору на обали,
Стоји као сужња,

Стоји млада, сузе лије,
А све оне јадне,
Па бијело лице крије,
Умало да падне.

Мучи, момче, тако т` Бога,
Окани се туге,
Амо брже, ето свога,
Па још, брате, друге!

1843, 27. нов.