ВЕСНИК ПРОЛЕЋА - Војислав Илић

Под зрацима топлог сунца
Природа се из сна креће;
Са жубором бујни поток
У долине мирне слеће.

Само горе, на висини,
Још се беле пусте равни.
И гаврани с криком лете
У вечерњи сутон тавни.

Ал` крај реке, у долини,
Где травица ниче мека,
Топли ветрић пољуљује
Вито стабло кукурека.

После дуге, мрачне зиме,
К`о првенче младог цвећа,
Из влажне се земље диже
Први весник премалећа.

Још су голе тихе равне
И песма се још не хори,
Само смрека зелени се
У дубокој, тавној гори.

Ал` кад топли, благи ветрич
Са жаркога југа пирне,
И заблеје бели јанци
Кроз долине наше мирне;

Од мирисног благог јутра
Док се сунце још не смири
То ће цвеће брати деца,
Миле сеје и пастири.
И песма ће да се хори,
И фрулице слатка јека,
И косе ће да се вију
Под венцима кукурека.