ЈАДИ ИЗНЕНАДА - Бранко Радичевић

Липа стоји насред двора,
Сунце сјаје одозгора,
А под липом једна дева
Везе млада па попева:
"Итро, итро, игло моја!
Драгог ето из тог боја
На коњицу огњаноме,
Биће скоро преда мноме,
Да је донде готова
Суђеница његова."
Тако мома песму доче,
Сунце јарко пламтит поче
Да деклицу красну згледа,
А угледат липа не да.

Мома везла - готова је,
Тура везак па устаје,
Гледа брду, двором шета,
Ал` одозго једна чета -
"Боже, Боже, страшна чуда!
Ко силази оно туда,
Да л` ми очи добро виде,
Да л` то вранац његов иде,
А на њему, Боже мој,
Да л` је оно драги мој?"
Чета ближе, па све ближе,
Већ до бели двора стиже -
"Боже мили, Боже благи,
Та ово је богме драги!"
Па полете пред милога,
А он клону с коња свога -
Ао јада изненада!
Глава њему разбијена
Рука десна сломљена,
Кроз завоје крвца лопи,
Јадна мома руке склопи:
"Па зар тако, драги мој!"
"Само, душо, кад сам твој."
То рекоше, издануше,
На земљицу те нануше
Ко два бора усред горе
Кад секире њи оборе.
Зорица је забелила,
Двоје драги на носила,
А сунашца види зрака
Де и ладна прима рака,
Девојка је на носила
Тако лепа јоште била!
Сунце наже на гроб сјати,
Мисли да ће још устати, -
Ох угаси сјајне зраке,
Ајде, сунце, за облаке!
Што гроб ладни једном свати,
Назад више он не прати.

(1845, 11. маја)