ПУТУ КРАЈ - Бранко Радичевић

"Ја обиђо млоге доле,
Млоге реке, млога врела,
Горе, луке, стене голе,
Млоге дворе, млога села;

И опета нигде кута
Дено млађан да се станим,
Да с` немирна манем пута,
Свог живота дан преданим.

Дивни места виде доста,
Дивна беу, ал` не дуго,
Нигде дуго ја не оста,
Јер све тражи нешто друго.

Па тако се лево, десно
По свијету лупам,
Све је уско, све је тесно,
Да л` ћу што да слупам?

Ко зна де ће још истећи
Тај немирни живот мој,
Де ће силна жеља рећи:
Доста море, овде стој!"

Пева путник, па силази
Кроз камење низ планину,
Пут се вину, он упази
Дивне драге и долину.

Гледа путник с стене голе:
"О красоте, о дивоте!
Нос` ме, стазо, доле, доле!"
Закликтао од милоте.

Доле га је стаза снела,
О да дивна овде чуда!
Једна мома стоји бела
Кано снега млада груда:

"Ој девојко, злато чисто!
Та лепша си него вила,
Лепша него сунце исто;
Би ли, рано, моја била?"

"Ој срећице изненада!
У многа ме ишти ћака,
Тела би те мома млада,
Тела би те ја јунака."

Путник иште, отац даје,
Ето путу дође крај,
Ал` и моја рука даје,
Драги роде, песму нај!

1843, 5. дек.