РУКАВИЦА - Фридрих Шилер

Пред својим цирком, вртом лавова,
Чекајућ борбу љутих зверова,
Сеђаше краљ Франц. Са њим сама
Властела, украс његова трона,
И, као венац, широм балкона,
Ту и круг отмених дама.
Краљ диже прст. По том знаку
Одскоче врата зверињаку
И тихим ходом, поносан сав,
Изиђе лав.

Около обазре се.
Погледа сву арену,
Два пута страшно жену
И гривом затресе,
Затим се протеже
И леже...

Краљ опет прстом даде знак
И с других врата паде превор јак...
А дивљим скоком, крвожедан,
Улете тигар један...
Спазивши лава саде,
Бесно урлати стаде;
Снажни реп свој пружи.
Њим поче да кружи...
Зарежа страшно, зину
И око лава мину
Опрезно... па, мумлајући,
У други крај се прући.

И краљ поново руком даде знак.
Тад излетеше хитро на арену
Два леопарда у истом трену;
Жељни да страшна почне игра
Јурну на тигра:

Њих страшне шапе дочепаше...
Но ту лав -  ко сила виша -
Уста и рикну - све се утиша.
И страшне мачке ове,
Све жељне крви нове,
Укруг се поређаше.

А рукавица с балкона се вину.
И, на крваву упућена бину,
Глете:
Пред самог лава слете!

И Кунигунда, горе на балкону,
У подсмешљивом обраћа се тону
Делоргу, витезу, па му збори:
- Ако вам срце баш љубављу гори
И осећаји ваши су пламени,
Као што стално говорите мени,
Донесите ми рукавицу ону!

И витез журно доле сиђе.
У страшни цвингер стиже;
И смело, лако
Из круга страшног тако
Он рукавицу диже.

Запрепашћене, језа проже
Ритере, даме и велможе:
Од страха све претрну...
Ал` он се с рукавицом врну!
И похвала се глас захори ту.
А Канигунда љупка, испред свију -
Захвалност сија из њених очију -
Обећавајућ њему срећу сву...
Но он - рукавицу баци јој у лице:
"Није ми  потребна хвала, госпођице!"
Па се окрете и напусти њу.