ПРИЧА - Владислав Петковић Дис

У ноћи тако кад никога нема,
и кад људе, заједно са злобом,
заборав узме, мисао се спрема
да приђе теби и говори с тобом.

К`о дуга небом после многе кише,
и моја нада појави се тада
над љубављу ми, и лагано брише
дубоки очај и трагове јада.

И твоја слика, као звезда среће,
прилази мени: и ја видим тебе
далеко, свуда; и знајући где ће
толики живот, ја заволим себе.

Дуго ти причам, занесен, у жару,
будућност нашу што се дрско крије,
и ону песму о срећноме пару
у земљи, куда никад таме није,

где љубав влада, где станују жуди.
И све што драган својој драгој таји,
дуго ти причам, док задрхте груди,
док снови мину, приђу уздисаји.