СТАРА ПЕСМА - Владислав Петковић Дис

За мном стоје многи дани и године,
многе ноћи и часови очајања,
и тренуци бола, туге, греха, срама
и љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
у нереду, по прошлости разбацано,
док њу време вуче некуд, некуд носи
и односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
да одбраним, да сачувам, не дам своје,
него гледам чега имам, шта је било:
и све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
као ветар, као облак, као пена,
одвојени дани, ноћи, лебде, круже
и прилазе у облику успомена.

Ал` кад мис`о и сећање буду стали,
онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л` опсена?
Ко ме гони, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега нема, а преда мном:
мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
ње нестаје и у прошлу прошлост пада.