Тла давно нестаје. И већ трне,
у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна.
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна,
љубав, као сен уморне срне.
Срем то више није. Што сад засја,
предам ном, избледелим, од сласти, пре телесних.
Не видим више ни знак, жутог, на брегу, дрвета.
Јесењим зрацима Сунца, са Бачке, у прах небесних,
лебде сад бат мој и шеве, са класја.
Од земље одлазим. И већ слутим,
у себи, сва мучења прошлости, пре милине.
Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах.
Но да л ће и тад свитати зора из зимске тишине,
животу мом, да га злим не мутим?
Тла давно нестаје. И већ трне,
у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна.
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна,
љубав, као сен уморне срне.
Дубровник, 1927.
у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна.
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна,
љубав, као сен уморне срне.
Срем то више није. Што сад засја,
предам ном, избледелим, од сласти, пре телесних.
Не видим више ни знак, жутог, на брегу, дрвета.
Јесењим зрацима Сунца, са Бачке, у прах небесних,
лебде сад бат мој и шеве, са класја.
Од земље одлазим. И већ слутим,
у себи, сва мучења прошлости, пре милине.
Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах.
Но да л ће и тад свитати зора из зимске тишине,
животу мом, да га злим не мутим?
Тла давно нестаје. И већ трне,
у телу мом, безбрижност младости, пре ванредна.
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета.
А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна,
љубав, као сен уморне срне.
Дубровник, 1927.
Нема коментара:
Постави коментар