Гарсији Лорки
за песму Неверна жена
чују ли се жуђене стопе,
и као затегнута струна
на коња се баци и пропе,
јурну низ поља млада
сунца вечерњег пуна.
Као тучоносни облак
сеје око себе ране,
гази пшеницу прву,
негажену воду и траву;
не боји се да стане
ни птицама на крило,
ни зрикавцима на главу.
Јато нечијих снова
преда њ се свакичас баца,
пут хоће да препречи,
Човек хита без речи,
као избезумљен хита,
и танана снова крила
као багремово цвеће
приањају за копита.
Сећање га за грло хвата,
огањ му баца у очи;
отерај га, прескочи,
уплаши као јата,
као са ливада стада!
Већ иза заокуке
дрхте жуђене руке,
зове крв непозната.
Без даха, врелих ноздрва
човек стиже на мету,
као да слете, сјаха.
Мирише земља млађе
него тек сечена грађа,
миришу реке на зденце;
све око њега на свету
први пут се догађа.
Први пут облачци плету
беле по небу венце.
Као млади косац траву
човек једним замахом
преломи преко струка
сен што је нађе међ цвећем,
без покајничких мука,
без иједнога бола.
У сунцу залазећем
расту бескрајно две сенке
као да падају с топола.
Нема коментара:
Постави коментар