ВИНО ПРОЛЕЋА - Десанка Максимовић

1.

Вино пролећа, опет си ми довело
однекуд старе добре савезнике,
биљним соком ми помаза чело,
са запада на исток позвало сунце,
у мисли сметом навејало слике,
у машти нове извело младунце,
спластило снове ко сено што се пласти.
Вино пролећа, поскидало си с мене
павити све сећања и сете
и отковало са била катанце,
у корице ставило мачеве свести,
сасекло крило јесени што ме таче,
и послало ми невидљиве шаптаче,
усред говора људи чујем их често,
срце ми опет опасало силом,
посадило ме животу на престо.

2.

Вино пролећа, певам опет у ходу,
ничу песме од мириса сунчаног зрака,
од сенке облака што пада на воду,
од шума што с гране у тишину кане.
Вино пролећа, ево их у јату,
и све би наједном на срце ми селе,
ројевима зује као пчеле
на уцветалу кад стигну појату,
још иза брда чује се њихова река.
Све на свету је опет њима храна,
напајају се потоком биљног млека,
сок сишу који и глогова грана,
из рана где је жалост ножем бола
млазом поново точе се прозрачним
као са дрвета рањенога смола.

3.

Вино пролећа, празник је за оног
ко држао је у руци прам дима,
коме се чинило да му са рамена
не може више нићи крило живо,
ни родити се сунце у очима,
да окрилати као облака пена,
као сунчана изнад поља јара,
у оборе да сагна сете стада,
да искраде се за трен од времена
и мртве страже његове завара.
Вино пролећа, празник је за оног
ко замишљено играче посматра,
ко давно под облак ишао није,
да буде лист што стазом се ковитла,
и разиграна на олуји ватра,
и стуб водени што се реком носи,
под ногом да му се трава не повије,
и нит не прекине на вилиној коси.

4.

Вино пролећа, одвело си оног
који долази из краја обрасла
у бршљане сутона и у сету
на ливаде осунчане где расте
зелени пламен човеку до паса,
где гори крин и никсица и саса,
где букте маслачку паперја златаста
и буја бео пожар глогове пене.
Из шуме пуне прохладних залазака
ти опет си ме на сунце извело
на пропланак у ком топле су и сене,
на реке што носе сунчево угљевље
да негде далеко га угашено сруче;
свуд жут и модар, љубичаст и рујни
пожар расте и размиче обруче,
куд зађем, скутова огањ ми се хвата,
пожар младог биља сву ме обујми.

5.

Вино пролећа, пробудило си у мени
нежности дубоко у крв закопане,
повезивало покидане везе
између мене и младости далеке;
лист зелен опет узимам у длане
и као биће привијам уза се,
наслањам образ на ливаде меке
где као јагње сунце траву пасе,
дан обасјани подижем у наручје
и сенку сваку што се уза ме приви.
Вино пролећа, осећам се као
ма која биљка клијала на њиви
ма ко из земље птичије и вучје,
ма ко кога је одњихало грање.
Вино пролећа, нема ниједне ствари
којој не бих изашла у сретање.

6.

Вино пролећа, празник је за срце
што одавно се осећало сетно
као у пољу дрво осамљено,
празник је за срце где плодови зрели
падају и сипи мирисно семење,
где све се топло и тихо весели
као на њиви кад настане зрење,
где се од сунца утишала вода
и ветар разнео маслачака пену,
где жита зрелог греју се навиљци,
кад се зачује опет испод свода
река и извор што од жеге свену,
кад травом густом обрасту путање,
а роса застане у коленцу биљци.
Празник је за срце када му изданци
као у млада биља буду танки,
када пространство сагледа у себи
зелено као ливаде Караванки.

7.

Вино пролећа, празник је за срце
по коме већ јутром падала је слана,
за срце ком су се отвориле очи
што у прошлост стоје вазда окренуте,
кад рујним цветом процвета обмана,
кад видик опет око њега плане
као ономе ко је још на вису,
кад пукну пред њим путева беле вреже,
кад отворе се у кланцу пољане,
а срцем својим сав живот повеже
као дуга планинске далеке стране.
Вино пролећа, чудно је за оног
ком светлуца у срцу мисао седа,
и бол у сећању коме оштро сева,
ко почиње с тугом да приповеда
замишљен као утихнула брана,
да се радостима првих птица пода,
у шибље мисли румених да зарасте
као у врбе млада надошла вода.

8.

Вино пролећа, чудно је за оног
ко погледом је затварао ствари,
на сјају се сунчао залазака,
ком сумња кроз снове сурово крстари,
ко у дубину је тамничкога мрака
позатварао обмане и варке,
да пријатеља створи од сваке стварке,
од сваке утваре, свакога баука,
од дуга танких да себи дигне брвна,
да привиди му више од јаве вреде,
да према њима пружи му се рука,
да буде поново врба руменкаста
коју сасецаш, а она израста,
из срца сунчану жицу да испреде.

9.

Вино пролећа, чудно је за смерна
који се с пута склањао и мраву,
свакога од себе осећао већим,
да опије се од сна неизмерна,
да усуди се веру у себе рећи,
из дома свог да ступи као из двора.
Вино пролећа, чудно је за тиха
сам себи који закопчава ланце
стотину људских закона и обзира,
за право људима даје непрестанце,
ко речи као зрно пшенице бира,
да стане гласно да противуречи,
да загледан некуда у даљине
и најближе осети као странце,
да заборави силним капу да скине.

10.

Вино пролећа, тешко је за пијанца
кад угледа да праскозорје плави
и ноћи полако стишава се плима,
а зна тежину палице и ранца
и све чега у дану трезном има;
кад јутро пред њим пословно закључа
вратнице модре што у снове воде,
кад му лествице равнодушно пружи
до свести којима треба да се попне,
и спусти тешке засторе од туча
где само ветри били су на стражи.
Вино пролећа, тешко је кад дан обнажи
све преко чега су ноћу сенке и опне.