РОСА - Десанка Максимовић

Пред зору птице се зацене од плача;
плачу што им се младост некуд оте:
плаче због сунчеве огњене лепоте
шева која га на по пута срета
и јаребица што земљом корача.
Пуна су суза птичијих дрвета.

Пред зору птице се зацене од плача;
бубре им кљунови од јагорчевине жући,
бубри од плача њино срце ситно,
што на пупољке личи неразвијене.
Пуна је шума срдаца пупољака,
од јецања она ће јутрос пући.

Роса је суза распеваног коса
и плач бисерни растужених зеба;
те бистре капи по шумској маховини,
та по папрати попадала роса,
сузе су из очију уплаканих њиних.

Те капи од којих не видиш травама лица,
купине сребрне у крунама жбуна,
ти по ливади цветови ђурђица,
бисерак млечни на сабљике стаблу,
сузе су опијених травом препелица -
препеличијих суза је ливада пуна.