ДЕДОВСКИ ТРЕБНИК - Десанка Максимовић

На сточићу троножном, хромом,
дрема молитвена књига стара,
натопљена мирисом тамњана и дувана,
одавно је нико не отвара.
Преко сточића дуг пешкир, деверски,
црвеним концем везено по њему биље,
и име дариље,
за душу погинулог сина -
обичај сеоски, верски.
У бронзаном свећњаку
догорела свећа воштана
пуна густих суза.

Отвориш ли књигу, из ње помиле слова
као црни кукци.
Прадедови нам знани и незнани
често су је држали у руци,
и читали из ње по хиљаду пута
речи не сасвим јасне, и зато лепе:
"Исаије ликуј...
Вјечнаја памјат...
Отче наш, иже јеси"...

Требник сад залудан ћути на сточићу,
док и њега време не однесе.