Давно се нисам уз планину пела,
одох да тражим звонко срце њено
и кремен који муње сву ноћ креса.
Горо, отвори се!
Отвори се, стено!
На свој ме талас узмите, небеса!
Огласите се, у честама птице,
падох вам јутрос рано на огњиште;
певај, зебо, косе,
у гнезду пуном још хлада и росе,
поверите ми туге што вас тиште!
Мирис се диже с букава, са смрека,
мирише небо, земља, миришу сена.
Пашћу доле у сребрне рачве река
као у рогове северних јелена.
Мириши, мириши, што год можеш јаче,
ноћашњим пљуском умивено биље,
јело и смреко, пелене крај шпиље!
Заклати, горо, све кадионице!
Дајте ми моста, кланци и вртаче!
Вртоглавица ме од висине хвата,
видик бисерна обиграва пруга
гледам измешану светлост, магле пену.
Негде далеко расцвета се дуга
и нагло свену.
Тек сад разумем како је горској птици
сред те лепоте огромне и пусте;
зашто не могу ни славуј ни жуна
ниједне речи мирно да изусте,
него им се само чежња, јаук, узвик
отима из кљуна.
Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело, ти копље сунчано,
удри ме! Зашто бијеш тако косо?
Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму, као у смрт, сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!
Украј извора, где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне;
јави се, изворе где поноћ напаја
своје вранце!
Отворите се преда мном, цветне круне
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!
Копрену с лица, горо, сада збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме, из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци!
Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем,
као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.
Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу - вејавица цела,
поход раздрагани.
Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.
Почиње, почиње олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.
Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.
Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу,
замрсио се пауку у нити,
данас ћу га спасти.
Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.
Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевога злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.
Према западу се окретоше гране,
и звезда прва одшкрину вратанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.
Тек сад разумем зашто је тишина
људима дата,
ноћи и грања нежност узајамну
и што су сенке препуне шапата.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!
Тек сад разумем небо што се бистри
као широке воде ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!
одох да тражим звонко срце њено
и кремен који муње сву ноћ креса.
Горо, отвори се!
Отвори се, стено!
На свој ме талас узмите, небеса!
Огласите се, у честама птице,
падох вам јутрос рано на огњиште;
певај, зебо, косе,
у гнезду пуном још хлада и росе,
поверите ми туге што вас тиште!
Мирис се диже с букава, са смрека,
мирише небо, земља, миришу сена.
Пашћу доле у сребрне рачве река
као у рогове северних јелена.
Мириши, мириши, што год можеш јаче,
ноћашњим пљуском умивено биље,
јело и смреко, пелене крај шпиље!
Заклати, горо, све кадионице!
Дајте ми моста, кланци и вртаче!
Вртоглавица ме од висине хвата,
видик бисерна обиграва пруга
гледам измешану светлост, магле пену.
Негде далеко расцвета се дуга
и нагло свену.
Тек сад разумем како је горској птици
сред те лепоте огромне и пусте;
зашто не могу ни славуј ни жуна
ниједне речи мирно да изусте,
него им се само чежња, јаук, узвик
отима из кљуна.
Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело, ти копље сунчано,
удри ме! Зашто бијеш тако косо?
Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму, као у смрт, сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!
Украј извора, где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне;
јави се, изворе где поноћ напаја
своје вранце!
Отворите се преда мном, цветне круне
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!
Копрену с лица, горо, сада збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме, из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци!
Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем,
као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.
Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу - вејавица цела,
поход раздрагани.
Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.
Почиње, почиње олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.
Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.
Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу,
замрсио се пауку у нити,
данас ћу га спасти.
Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.
Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевога злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.
Према западу се окретоше гране,
и звезда прва одшкрину вратанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.
Тек сад разумем зашто је тишина
људима дата,
ноћи и грања нежност узајамну
и што су сенке препуне шапата.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!
Тек сад разумем небо што се бистри
као широке воде ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!
Нема коментара:
Постави коментар