НЕБЕСА - Десанка Максимовић

Небеса нису била никад иста
откако очи њихову лепоту памте,
а још све нису показала благо,
а још све нису испловиле санте,
још нису засјале све руде аметиста,
још она имају пространих орања
по којима је светла попадала слана
и непроцвалог сребрнастог грања,
још имају гора високих на којима
девојке на крилу страшног змаја биште
ломача у које вихор још није дуно,
јоште имају пролећне јагњади,
још нису свако показала руно
ни кабаницу што крај огњишта чади.

Небеса нису била никад иста
откако очи њихову лепоту памте,
још она имају невиђених вода
на чијем самом дну се мирно блиста
давно искована сребрнаста пара,
ватрених петлова што се у сутон туку,
и луталица једара без смера
које ветрови ваздан небом носе,
и лађа што нису још ушле у луку
и гора што блеште у сјају глечера.
Још она нису изнела из шкриња
сву силу својих сурих кабаница,
златом везених свечаних одора,
још неоседланих имају коњица,
и узда ватрених, бичева и пређица,
још има у подруму неначетог вина
и у млекару неварена млека,
још има небељених младих месечина,
јоште огњених водопада, река.

Небеса никад нису била иста
откада очи њихову лепоту памте,
а још имају пуно невиђених
шума што у огњу црвеноме пламте,
огромних вратница за које ће тек да зађе
свечаним лаганим кораком летње сунце,
сребрених колевки по надошлој води
где ноћ успављује своје младунце
како се који светао породи.