НЕБО У ЗАВИЧАЈУ - Десанка Максимовић

Нигде небо није тако лепо као у мом крају.
Сунце се буди пре шума и сељака;
звезде се прве роде а још трају
одблесци сунца из старог буквака.

Свештеник месец огрне златну ризу
и сву ноћ бди и службу свету служи:
редом до сваког крова спусти се близу,
над сваком њивом и ливадом кружи.

И нигде нема тако суморне и суре
и претеће као на небу нашем олује,
нигде црњих облака немају буре,
нигде муње не личе толико на гује.

И ниодакле толико утехе не сија
као с неба под којим је рођен мој деда
и прадедови сви, и моја мати, и ја.
И одакле ме душа мога оца гледа.