ВРАЋАЊЕ МИРУ - Десанка Максимовић

Прохујала сам лудо кроз заносе
и изненада стигла крају.
Смешићу се опет невино као они
који зору живота тек знају.

Јуришала сам слепо свуда
где душа може задобити рана.
Заволећу сад живот тих,
живот остарелих чобана.

Поред толиких скривених лепота
задихано сам некад протрчала.
Стигло је доба да ми доста буде
каква људска срећа мала.

Остало је још много радости
и за позне, уморне дане;
као домаћи духови добри
скривене су оне на све стране:

у веселом пламену огњишта,
у књиге старе листу жуту,
у звеку чаше на столу,
у тихом вечерњем минуту.

Биће ми опет за срећу доста
кап росе, облак, мир, сена стог,
као  то доба младо кад је први пут
заспао поезије бог
на узглављу мом.