Живот тих као далека ливада сунца испуњава сад његово срце.
На његовим дланима и грудима лебди сад топла маглица сна.
У очима његовим сад је мирно као у зеленим вировима у летње подне.
Као мирисна глогова живица њиве у долини, оградила је срећа његов живот и чува га.
А кад широка вечерња туга залепрша цестама као огртач закаснелог путника, у кладенцу његовог врта огледа се бели облак који и ја гледам.
*
Од мене до њега може се само мостом дуге.
Од мене до њега може се само језером месечине.
Од мене до њега може се само сребрном и стрмом стазом птице.
Мостови, реке и стазе, којима људи ходе, око њега обилазе.
Он је као сунчево пламено острво одвојен сјајем од свега света.
*
Нико не зна да смо били исти поток нераздвојни који су брегови поделили у два рукавца.
Нико не зна да смо били иста фрула од зове коју је пастир тугом обрван надвоје преломио.
Нико не зна да смо били острво у океану које су водене струје ноћу преполовиле.
Нема коментара:
Постави коментар